(KO ŽELI DA ČITA, NEKA OBAVEZNO PROČITA DO KRAJA!)

Ako želite da ovu priču čitate u formi flipbook, kliknite na link ispod.

https://shorturl.at/9TgNJ

Setih se da me je jako čudilo što je moja trogodišnja ćerka plakala dok sam joj čitala priču Ivica i Marica. Inače nije bila neko plačljivo dete. Kada sam je pitala zašto plače, rekla je zbog toga što su deca gurnula vešticu u kotao. Kako je ona empatisala sa agresorom!

Onda pomislih da je možda i u pravu. U priči je i agresor žrtva, za nju u tom trenutku veća nego deca koja su roditelji ostavili same u šumi. Ovo rađa pitanje gde je naša empatija za agresora. Ko žali njega? Nije ni njemu lako.

U ovom slučaju, veštica je uložila mnogo truda da bi ih namamila, hranila i podgojila, obezbedila da ne pobegnu i pripremala završni korak. Morala je nabaviti i nacepati drva, zapaliti vatru i spremiti kotao u kojem će ih spremiti sebi za večeru.

Napravih paralelu sa silovateljima. Svi žale žrtve, obično devojčice, devojke, odrasle žene, nekada i starice.

Silovanje definišu kao najteži oblik seksualnog nasilja koji ostavlja dugotrajne posledice. Ubraja se među izuzetno teška i traumatska iskustva s teškim posledicama za žrtve.

Misli li ko o posledicama koje takvo iskustvo ostavlja na silovatelje?

Osim ako nisu prirodno snažni i brzi, pomislite koliko moraju raditi na svojoj fizičkoj kondiciji! Šta ako žrtva počne da beži? Moraju, trčati, biti brži od nje, stići je. Još ako je teren neravan, klizav, šta ako ih pad uspori?

Potrebna je snaga da se savlada pobegulja i želi da uskrati nekome zadovoljstvo. Znate li kakva je to frustracija za silovatelja?

A šta sa onim manje snažnim i bez materijalnih mogućnosti da plate treninge u teretani. Moraju nositi hladno ili vatreno oružje da bi je savladali. Ili improvizovati u slučaju da nemaju isto. Možda naći neku flašu, razbiti je i dovesti sebe u opasnost da se poseku. Šta ako žrtva počne da se bori, brani? Naneće im povrede, izgrebaće ih, ubosti u oko možda, ili lupiti između nogu. Upotrebiti suzavac, pa ih tako onesposobiti. Moraće da je savladaju u otežanim okolnostima.

A, ako ih ujede i možda ih inficira! Ne smem ni da mislim o tome!

Ako je u pantalonama, to već traži dodatni napor. Lakše je podići suknju ili haljinu, nego svući pantalone. Još ako su tesne i pripijene uz noge, to je pravi atak žrtve na agresora.

Ako je kojim slučajem žrtva u sred mesečnog ciklusa, možete li zamisliti kakvom prljavom poslu ga izlaže?

Šta ako je stigao u nekom prljavom haustoru, sa podlogom koja bode, možda posutim razbijenim staklom, oguljenih zidova. Razderaće dlanove, kolena, možda povrediti najdragoceniji operativni deo tela. Užasssss! Siroti silovatelj.

Žrtva vrišti! Silovatelj joj mora pokriti usta, što je već dodatno otežavajuća okolnost za njega. Sve ostalo mora raditi jednom rukom. Možda oni analitični, koji predviđaju svaku moguću reakciju žrtve nose maramu sa sobom. To je već spas – marama ugurana u usta. Neka začepi i pusti ga da naum materijalizuje na miru, bez buke i privlačenja pažnje drugih osoba. One svakako neće shvatiti da je on taj koji se muči te neće pomoći njemu.

Kakav je to napor za mozak koji mora blistavo raditi kako bi se ostvario željeni cilj. To je pravi multitasking!

To su oni jadni silovatelji koje nazivaju slučajnim. Nisu ni imali nameru da siluju, bili su samo u prolazu, ali zovu vrckavog hoda nisu mogli odoleti.

Ima i silovatelja lopova. Koliko li moraju obići parkova, zgrada, marketa da bi našli onu koja im se dopada? Možda pređu i kilometre, što je iscrpljujuće. I, kada konačno odaberu, čeka ih jedna od opcija gore navedenih.

Šta biva sa silovateljima lovcima? Koliko im je samo vremena potrebno da upoznaju teren mete. A ona može da se kreće po mnogim mestima i to ne u isto vreme, Možda nema određenu rutinu. To sve zahteva mnogo utrošenog vremena za silovatelja, a možda i vođenje dnevnika. Ko će sve to držati u glavi?

I oni mogu naići na gornje pomenute reakcije mete, te biti izloženi ogromnom fizičkom naporu, strahu od povreda, zaražavanja ili i trpljenju bola koje im meta nanese.

Možda su najlakše za silovanje one žene koje se zalede, ne brane se. Što nemaju sve taj mehanizam odbrane, pa da lepo, natenane, silovatelji obave šta im je posao? Mada, kada bolje razmislim, nisu ni one tako zahvalne, jer im verovatno uskraćuju porast uzbuđenja, pošto se  odmah prepuste. Unište im osećaj moći, koji raste savladavanjem. Nema tu adekvatnog adrenalinskog odgovora sa obe strane. Manje više za žrtvu, žao mi je silovatelja.

A tek oni koji postavljaju zamku! Znaju da će žrtva doći na pregled u lekarsku ordinaciju, npr, ili da pogleda stan koji želi da zakupi. Koliko to umešnosti zahteva! Silovatelj mora biti prijatan u ophođenju, potvrditi pretpostavku da je autoritet. Ili prepoznati da ističe vreme za nalaženje stana i vešto prikazati prednosti svoga, možda i spustiti zakupninu.

Šta ako ne dođe sama kod lekara ili da pogleda stan? Uhhh, mora se smisliti način da se odstrani pratilac. Možda neko pokuca na vrata ordinacije ili ih i otvori, zazvoni telefon zbog datog oglasa. Kakvo je to ometanje pažnje i svakako utiče na smanjenje zadovoljstva za silovatelja.

Ta vrsta mora biti ravna vojnom strategu. Razmišljati o planu A, a držati u glavi mogući plan B, C, a možda i mnogo više.

Ipak, mislim da su silovatelji kućni prijatelji i rođaci u najtežem položaju. Nekada i godinama moraju igrati svoje uloge, pomagati, davati poklone, raditi na sticanju poverenja, samo da bi jednom ili nekoliko puta silovali. Još ako su im meta deca, moraju izvoditi razne kerefeke, igrati se, pomagati u radu domaćih zadataka, smišljati priče, uspavljivati, čuvati ih ako roditelji žele da izađu. I ono što stvara dodatni pritisak je što moraju stalno biti na oprezu i posmatrati, čitati znake, kako bi se uverili da li je kojim slučajem žrtva raskinula njihov tajni pakt. Nekada moraju i pretiti što svakako nije uopšte prijatno.

Svašta prođu silovatelji! Ima tu, kao što rekoh  i fizičkog i psihičkog napora, ali sve to nije ništa u poređenju sa onim kada žrtve reše da ih prijave policiji. Kada ih čeka suđenje. Kada završe u pritvoru. Kada osvanu kao naslov u novinama.

Kada sve to traje i traje, a neizvesnost ih razjeda. Prijatelji se osipaju. Prezreni su od društva. I mozak im se raspada od razmišljanja gde su to pogrešili? Ko zna koliko puta su rekonstruisali jedan ili više događaja i nije im jasno gde je njihova krivica.

Razmišljaju li uopšte žrtve o tome kakvu im štetu nanose? Kako im je u pritvoru i u zatvoru ako ih osude? Znaju li da su tamo okruženi opasnim ljudima?

Razmišljaju li o njihovom finansijskom stanju i da li su u mogućnosti da plate advokata? Pomisle li ikada na njihove porodice koje će možda rasturiti? Da li će njihova deca moći zbog nepravedno nanete sramote da idu u školu? Znaju li žrtve da se oni neoženjeni možda nikada neće oženiti ili će ih devojke ostaviti? Imaju li žrtve ikada pomisao o tome kakvu im štetu namerno nanose? Shvate li žrtve ikada da su postale pravi silovatelji? Silom uzmu vrednim i ljudima spremnim na rizik, može se reći i život.

Niko ne sudi žrtvi što je silovatelju nanela psihički bol! Niko im ne sudi za pretrpljeni strah! Za nanetu materijalnu štetu i umanjenje životne aktivnosti. Za uvredu časti! Niko!

Stvarno bi trebalo da se zapitamo ko je zapravo žrtva kada je silovanje u pitanju!

Ivica i Marica ili Veštica?

Meni se lično i kao detetu dopadao kraj ove bajke, a dopada mi se i sada, kao odrasloj.

Olga Perić