Hrabra Crnkinja, „majka pokreta za građanska prava, rođena je 4. februara 1913.

Prvog decembra 1955. godine, Roza Parks je bila uhapšena u Montgomeriju, u Alabami, jer je odbila da ustupi autobusko mesto belom putniku. Njen odvažni i prkosni čin pokrenuo je lančanu reakciju događaja koji su okončali segregaciju u SAD, ali je zbog toga platila visoku cenu. Njeno “Ne” je rodilo pokret za građanska prava.
Jedne zimske večeri 1955. godine, 42-godišnja Afro-Amerikanka Roza Parks, umorna nakon dugo dana na poslu kao krojačica, popela se u autobus u Montgomeriju, u Alabami, na povratku kući.
Pedeset pet godina ranije, Montgomeri je usvojio zakon za segregaciju autobuskih putnika prema rasi.
Kupila je kartu i sela na prazno mesto u delu autobusa obeleženom sa „obojeni“.
Prednji deo autobusa bio je rezervisan za bele, a sedišta pozadi za crne građane.
Ali je takođe postao običaj da šoferi autobusa nalože crnom putniku da ustupi mesto ako više nije bilo mesta „samo za belce“.
Kako se autobus punio, šofer Džejms Blejk je zahtevao da ona i troje drugih crnih putnika ustupe svoja mesta.
Samo je Roza Parks odbila.
„Uradila sam to zato što sam osećala da sam ugnjetena kao ljudsko biće.
Bilo mi je već preko glave tih stvari koje smo morali da trpimo kao narod zbog rase“, rekla je ona kasnije u intervjuu za BBC.
„Kad sam odbila da se pomerim, dao je da me uhapse“
Reperkusije su bile brze.
Autobus je zaustavljen, a lokalna policija je po hitnom postupku uhapsila Parks.


Petog decembra, ona je proglašena krivom za kršenje zakona o segregaciji, dobila uslovnu kaznu i kažnjena novčanom kaznom od 10 dolara, plus 14 dolara sudskih troškova.
Hapšenje nije bilo izolovani slučaj već posledica Zakona Džima Kroua, zakonodavstva čiji je cilj bio da kodifikuje rasizam i marginalizuje crne Amerikance.
Zakoni su upravljali skoro svim aspektima svakodnevnog života, uskraćujući crnim Amerikancima pravo glasa i nalagali segregaciju škola, toaleta, javnog prevoza i restorana.
Ovo nije bilo prvi put da je neko uhapšen zato što je odbio da ustupi mesto belom putniku. Devet meseci ranije, ista stvar se desila 15-godišnjoj Klodet Kolvin.
Kažnjena za hrabrost
Nazigled smirena spoljašnjost Roze Parks krila je činjenicu da je ona bila iskusna aktivistkinja i sekretarka ogranka za Montgomeri Nacionalno udruženje za unapređenje ljudi obojene kože (NAACP).
Posle njenog hapšenja, Udruženje Montgomerija za unapređenje organizovalo je bojkot gradskog autobuskog sistema, koje je predvodio 26-godišnji pastor po imenu Martin Luter King Mlađi.
Bojkot je trajao više od godinu dana, oštetivši javni prevoz preko izgubljenih prihoda i doveo u žižu javnosti sistemski rasizam u Zakonima Džima Kroua.
U međuvremenu se slučaj Roze Parks kretao kroz sudski sistem.
Na kraju je u decembru 1956. godine stigao sve do američkog Vrhovnog suda, koji je doneo presudu da je segregacija u autobusima neustavna.
Ali Parks je bila kažnjena za hrabrost: izgubila je posao u robnoj kući posle bojkota i suočavala se sa stalnim pretnjama smrću tokom čitavog sudskog procesa.
Godinu dana nakon presude Ustavnog suda, ona i njen muž, koji je takođe izgubio posao, preselili su se u Detroit da bi pobegli od stalnog uznemiravanja.
U godinama koje su usledile, oboje su imali problema da nađu posao zbog oštre reakcije ljude na njenu blisku povezanost sa bojkotom.
Uprkos tome zdravstvenim problemima i medicinskim troškovima, ostala je duboko upletena u borbu za građanska prava, vodeći kampanju u Detroitu za fer smeštaj i registraciju glasača.
Radila je volonterski za demokratskog kandidata Džona Konjersa tokom njegove kandidature za Kongres, koji je, kad je bio izabran, angažovao Parks kao asistentkinju za kancelariju u Detroitu, što je bio položaj na kom je ostala sve do penzije.
Uticaj hapšenja Roze Parks odlazio je mnogo dalje od pukog okončanja rasne segregacije u javnom prevozu.
Njena tiha snaga dok je bila suočena sa rasizmom inspirisala je crnu zajednicu, postavivši temelje kampanje za građanska prava, među njima istorijski Marš na Vašington 1963. godine i na kraju usvajanje Zakona o građanskim pravima 1964. godine i Zakona o pravu glasa 1965.
Njeno odbijanje da ustupi autobusko mesto dalo je vetar u leđa masovnom pokretu koji će na kraju dovesti do ukidanja rasnih politika segregacije.
A ona sama postala je simbol borbe za pravdu i ravnopravnost.
Godine 1999, američki Kongres joj je dodelio svoju najvišu počast, Kongresnu zlatnu medalju, nazvavši je „majkom pokreta za građanska prava“.
Umrla je 24. oktobra 2005.
Оставите одговор