Portret Emili Bronte, rad Branvela Brontea (Izvor fotografije: inrenet)

En Bronte bila je engleska književnica i pesnikinja. Rođena je 17. januara 1820. i živela je samo 29 godina. Najmlađi član porodice Bronte, i uvek manje poznata od svojih sestara, Šarlot i Emili. Uprkos tome što je često bila u senci svojih slavnih sestara, Enino pisanje oduvek me intrigiralo, jer je možda bila najhrabrija među sestrama Bronte.

Pod pseudonimom Akton Bel, Ena Bronte objavila je dva romana. Njen prvi roman, „Agnes Grej“, objavljen je 1847. godine, dok je njen drugi roman, „Stanarka vile Vajldfel“, štampan godinu dana kasnije, 1848. godine. „Stanarka vile Vajldfel“ se smatra jednim od prvih feminističkih romana, dok i „Agnes Grej“ obrađuje feminističke teme.

Roman „Agnes Grej“ prati guvernantu dok radi u porodicama engleske gospode. Nasuprot tome, „Stanarka vile Vajldfel“ opisivan je kao najšokantniji roman sestara Bronte.

Porodično nasilje

Celokupna radnja „Stanarke vile Vajldfel“ vrti se oko žene koja je pobegla od svog nasilnog supruga. Artur Hantington, Helenin prvi muž, bio je nasilni alkoholičar, ali Helen ostaje s njim uprkos njegovom ponašanju, verujući da je njena moralna i religiozna dužnost da ga promeni. Artur je odvratan lik, čak uči njihovog petogodišnjeg sina da pije i psuje. Odlaskom od supruga i odvođenjem deteta, Helen je prekršila društvene konvencije i engleske zakone 19. veka, ali je to učinila zarad sopstvenog i detetovog dobra.

U 31. poglavlju, dolazi do zastrašujuće scene između Milisent Hargrejv, prijateljice glavnog ženskog lika i njenog muža:

„Pusti me na mir, Ralfe! Zapamti, nismo kod kuće.”
„Nema veze: odgovorićeš na moje pitanje!“ uzviknuo je njen mučitelj i pokušao da iznudi priznanje drmusajući je i nemilosrdno stiskajući njene tanke ruke snažnim prstima.

Neki ovo opisuju kao „jedan od najpotresnijih trenutaka u čitavom romanu“, jer Milisent podseća Ralfa da nisu kod kuće i da njegovo ponašanje neće biti tolerisano u javnosti. Ralph se na kraju romana menja, ali i dalje krivi Milisent za svoje nasilje, tvrdeći da ga „nikad nije pokušala zaustaviti“, implicirajući da bi prestao ako bi mu se suprotstavila. Enino istraživanje porodičnog nasilja je duboko uznemirujuće.

U svom predgovoru drugom izdanju „Stanarke vile Vajldfel“, En piše da je knjiga napisana kako bi upozorila i podučila, naglašavajući potrebu za promenama u odnosima između muškaraca i žena.

Glavna junakinja napušta svog nasilnog i zavisnog muža, što je bio izuzetno radikalan potez u viktorijanskom društvu gde su žene bile pravno i društveno podređene svojim muževima.

Rodne uloge

Bronte osporava ideju da žene imaju moć da “ukrote” i oblikuju svoje muževe, ideju koja je bila deo viktorijanske domaće ideologije. Helen pokušava da reformiše svog prvog muža, ali ne uspeva, čime Bronte pokazuje opasnosti takvog uverenja za žene. En takođe ispituje toksične aspekte muževnosti kroz lik Gilberta, Heleninog drugog muža, koji uči da izražava emocije i postaje bolji partner.

Žena kao umetnica

Kroz lik Helen, En Bronte ulazi u tada pretežno muški svet umetnosti. U Viktorijanskoj Britaniji, žene umetnice su očekivano radile koristeći nežne tehnike poput akvarela, ali nisu smele zarađivati prodajom svojih dela. Helen stiče finansijsku nezavisnost kroz svoju umetnost, što je za to vreme bilo revolucionarno.

Ovaj roman istražuje šta znači biti umetnica, supruga i majka u društvu koje ženama daje vrlo malo prava, dok njen ženski lik kroz svoju umetnost povraća osećaj identiteta i slobode.

En Bronte se može posmatrati kao protofeministkinja, tj. osoba čiji su stavovi i dela anticipirali feminističke ideje, iako možda nije bila feministkinja u savremenom smislu te reči. Njeno insistiranje na pravima žena na autonomiju, kritika društvenih nepravdi i hrabrost da progovori o temama koje su bile tabu za njeno vreme čine je značajnom figurom u istoriji ženskog osnaživanja.