Članak je pisala Paulina Lebl-Albala (1891-1967) – srpska književnica, prevodilac, književni kritičar, književni teoretičar, profesor književnosti u Beogradu i jedna od poznatih srpskih feministkinja koja je dala značajan doprinos borbi za jednakost žena i muškaraca.

Preuzet je sa sajta https://istorijskenovine.unilib.rs/

Ovaj članak je objavljen 1921. godine.

Dokle god su učenice, u gimnaziji ili na Univerzitetu, naše devojke ne ocećaju da njini profesori prave ikakvu razliku između njih i muških kolega. Za uspehe svi su podjednako nagrađivani, za neuspehe svi podjednako prekoravani. Ako se, pak, neka učenica istakne jače nad ostalima bilo svojom ingeligencijom ili svojim radom, ona redovno dobiva priznanje od svojih profesora: ovi joj poveravaju teže naučne poslove, uzimaju je za svog pomagača asistenta, radi prikupljanja i sređivanja naučnog materijala, i objavljujući njene radove u stručnim časopisima, podstiču u njoj volju za naukom. Ali ta lepa ravnopravnost ubrzo se ruši. Čim devojka svrši univerzitet i dobije diplomu, čim završi taj idejni ili idealni period svog života, i stupi u pravi život, „na dužnost“, ona oseti da je više ne smatraju ravnom njenom muškom kolegi.

Najpre, ona oseti ekonomsku nejednakost. Bilo je slučajeva da je devojka, koja je položila diplomski ispit bolje od deset njenih kolega, dobila u državnoj službi platu manju od sve te desetorice zato što je žensko! Zatim, ona je ubrzo ponižena i u svom častoljublju: puno i puno zvanja, do kojih može da dospe svaki muški mediokritet, ostaju za žene uvek nedomašna; taj slučaj je u sudskoj struci, u građevinskoj, medecinskoj, pa čak i u nastavnoj, za koju žena nesumnjivo ima više takta i intuicije no čovek. Zbog tih konzervativnih zakona, na primer, nije do skora ženi davano pravo polaganja profesorskog ispita, pa čak i one koje su ga položile mimo tog zakona i to s odlikom, ostajale su i dalje na svojim skromnim položajima „razredne nastavnice.“ Najzad, uviđajući svu nepravdu i apsurdnost ovakvog postupanja sa ženama, G. Ministar Prosvete, pre nekoliko meseci, izjednačio je u svemu žene profesore s njinim muškim kolegama, i za kratko vreme vidimo čitav niz žena koje polažu s odlikom profesorski ispit, često mnogo bolje no ovi. Ali, žene nisu još dobile potpuno zadovoljenje. Ako uočimo samo prosvetnu struku, žene imaju tu da izvojuju još puno mesta na koja imaju prava. One se još ne postavljaju ni za školske nadzornike, ni za upravitelje i di rektore škola, niti im se poverava univerzitetska katedra. Da se zaustavimo danas samo na ovom poslednjem. Univerzitetski profesor treba, u glavnom, da ispunjava dva uslova; pored nastavničkih sposobnosti, sposobnosti da učenicima omili naučni rad i da uputi u njega, on mora imati čisto naučnih sposobnosti; mora raditi s uspehom na svojoj struci. Naš univerzitet u Beogradu zadržaćemo se samo na njemu pošto prilike na njemu najbolje poznajemo pored profesora koji ispunjavaju gornja dva uslova, pored profesora koji bi činili čast najstarijim i najproslavljenijim univerzitetima u Evropi, imao je i ima profesore i docente izabrane tako reći po nuždi, iz nedostatka boljih, koji su na visoka univerzitetska mesta dolazili ne no onome što su već dali nego po onome što su obećavali da dadu. Naravno, da su po katkad ta obećanja ostala neostvarena, na veliku žalost onih koji su te kandidate doveli na ta mesta. Sad, posle Evropskog rata, stanje na našem univerzitetu pogoršalo se. Profesori osvedočena glasa ostareli su, i žele već tako davno zasluženi mir, da bi, u tišini i povučenosti, dali sintezu svog dugogodišnjeg rada. Međutim, njihovi đaci koje su oni bili naznačili sebi za naslednike ili su izginuli u ratu, ili su, u ovom opštem vrtlogu, otrgnuti i odvučeni na druge strane. I sada za katerde koje će danas-sutra ostati prazne, i za koje je, usled udesetostručenog broja studenata, potrebno više profesora, oni ne nalaze sebi dostojne zamenike, već ih traže među poletarcima, onima najmlađima, koji još nisu ništa dali, i čija je jedina kvalifikacija „da mnogo obećavaju.“ I ma da ti isti profe sori univerziteta znaju da među ženama profesorima ima ih dosta koje ispunjavaju prvi uslov potreban univer zitetskom profesoru, da imaju nastavničkih sposobnosti u visokom stupnju, njima, ipak, ne pada nikad na um da možda među tim istim osobama ima i takvih koje bi is punjavale i drugi, rope postavljeni uslov, naime, da su naučni radnici, Naš univerzitet, koji je uvek prednjačio u svakom liberalnom i slobodoumnom pokretu, kad su u pitanju žene, postaje neobjašnjivo konzervativan. I mi se pitamo ne razumevajući tu nedoslednost: zar lica kojima je on odao najviša svoja priznanja, nisu sposobna da budu to za šta ih je on priznao? Zar ako sam nema vere u svoje ženske diplomirane kandidate, zar do njega nije dopro svetao primer pariske Sorbone i drugih evropskih i američkih univerziteta, gde žene sa čašću vrše svoj težak i delikatan poziv univerzitetskih nastavnika? Međutim, kod nas ima već nekoliko žena koje bi mogle zauzeti vrlo lepo katedre na pravnom, filozofskom i medecinskom fakultetu. Kod nas čak ima žena koje s us pehom rade one naučne grane za koje još i nemamo katerde. Ali, tri svem tom, nikome ne pada na um da te katedre poveri ženi! Kao razlog protiv dolaženja na univerzitetske katedre navodi se obično to: retke su žene kojima nauka leži na srcu, koje su se istakle kao naučni radnici. Ali kako se može neko tako brzo istaći kao naučni radnik kad mu se stavljaju na put sve teškoće. Dok se mladima „koji mnogo obećavaju“ čine sve moguće olakšice za rad: daju im se odsustva, šalju se na strane univerzitete, oslobađaju se zamornog školskog ili dugog kancelarijskog rada i postavljaju na mesta po bibliotekama tako mirnim i podesnim za naučni rad, dotle se ta predusretljivost ne pokazuje ni prema jednoj ženi. I kada im njini profesori, koji su ih uvek hvalili i bodrili, ali koji, pored sve svoje širokogrudosti, nisu dovoljno smeli da prekinu s tradicijama, kazuju s izvesnim sentimentalnim osmehom na usnama: „Greh je što ste vi žena, ja bih inače našao odmah sebi naslednika,“ te žene se osete uvređene do dna svog častoljublja, i imaju onda samo jedan od govor: „Dajte nam mogućnosti da postanemo naučni radnici, pa budite ubeđeni da ćemo i u tome uspeti, kao što smo uspele na svakom poslu koga smo se latile.“

Paulina Lebl—Albala.