Prema statističkim podacima koji se mogu naći na sajtu Republičkog zavoda za statistiku Srbije svake godine se povećava broj razvoda u našoj zemlji. Kada sagledamo ovu činjenicu to znači da sve veći broj dece prolazi kroz proces razvoda, kroz sudski proces, Centre sa socijalni rad. Roditelji koji prolaze kroz stresnu fazu života, možda ih i zanemaruju u tom procesu, jer su i sami u rasulu i ne znaju gde će i šta će, kako psihološki, emotivno tako i finansijski. Mnogi od ovih očeva i majki su bez finansijske podrške, ali i bez emocionalne i psihološke podrške. Ovo utiče na njihovo učešće u roditeljskoj ulozi i često nailazi na osudu okoline.
U određenim fazama patnje i tuge kroz koju prolaze osobe u procesu raspada braka može dolaziti do loših odluka, do zanemarivanja domaćih zadataka, nekada previše izlazaka u grad dok decu čuvaju babe i dede, pričanja lošeg o bivšem pratneru deci, prosto do gubitka kompasa. Ono što je u takvim momentima potrebno to je porodica i prijatelji pruže podršku, da se nađu u teškim momentima, da ne osuđuju i ne kritikuju. U takvim momentima kada osoba koja pati i pokušava da se sastavi, osoba koja je umorna, neispavana, bolna i dobronameran savet može shvatiti kao prekorevanje i kao kap koja preliva čašu koja je već puna nesnađenosti i poteškoća sa kojima se suočava. Potrebno je sagledati malo širu sliku i roditeljima olakšati. Ženama je najčešće potreba emocionalna i psihološka potpora, kao i podrška oko dece u smislu povremenog čuvanja. Ne možemo zanemariti činjenicu da su najčešće žene te koje posle razvoda ostaju sa decom, da mnoge rade i moraju posao da uklapaju sa decom, svim kućnim obavezama i obavezama prema deci. Potrebno je razumeti izduvne ventile, saslušati, odgovoriti na telefonski poziv. Žene su sklonije emocionalnim razgovorima i očaju koji donosi noć kada su deca namirena i većina poslova završeni. Potrebno je razumeti da se u takvim momentima žene često hvataju za telefon kao slamku spasa. Ono što je bitno skrenuti pažnju je da se ovakvi razgovori i slomovi ne dešavaju pred decom. Deci se takođe izmiče tlo pod nogama, potrebna im je sigurnost u njihovom čudnom i izmenjenom svetu, potreban im je oslonac u roditelji, nije im potrebno da misle i da se osećaju da roditelj ne može da izađe sam sa sobom na kraj i nije im potrebno da steknu sliku roditelja koji je bespomoćan.
Kada su u pitanju deca u procesu razvoda ne možemo da kažemo sa tačnošću i predvidljivosti kako će dete da reaguje. Deca reaguju različito što zavisi od mnogih faktora: funckionalnosti porodice koja se rastavlja, čemu su svedočili u toj porodici i koliko su odnosi bili toksični, koliko su se prenosili na decu, zavisi od uzrasta dece, zavisi sa kim su deca navikla da provode vreme, na koji način, da li napuštaju svoj dom, sredinu, školu i još mnogo toga. Veliki faktor je i taj kako se roditelji odnose jedno prema drugome nakon rastave, da li se dece koristi kao manipulativno sredstvo. Često roditelji u tom žaru rasprave zaborave na decu i prepucavaju se preko dece koristeći ih kao oruđe uopšte ne razmišljajući i ne shvatajući posledice. Dečiji simptomi u vidu posledica, obično u celoj toj zbrci budu zanemareni i primećeni kasnije (ako budu i primećeni). Simptomi se često pripisuju fazama odrastanja, bezobrazlucima i dečijim nestašlucima dok i ne naslućujemo da je ispod svega mnogo dublji problem.
Deca različite simptome mogu ispovljavati u različitim godinama. Isto tako simptomi se ne moraju pojaviti odmah ili u skorijem vremenskom roku, mogu se pojaviti i godinama kasnije (npr. deci kojoj su se razveli kada su deca imala 4,5 godina simptomi se mogu ispoljiti i u 12,13). Kada su u pitanju manja deca veoma je bitno da imaju široku mrežu podrške, veoma je važno da što veći broj odraslih u njihovom neposrednom okruženju radi na tome da tu sigurnost i stabilnost i poverenje pruži i stvori i održi.
U žaru razvoda, a čak i nakon razvoda roditelji često smatraju da je najbitnije da detetu ništa fizički ne fali ili ga naprotiv previše zaštite i pokušavaju da nadoknade sve pogotovo ako drugi roditelj nije u slici. Kroz ovo dobijamo roditelje koji ne sarađuju, decu koja kod jednog roditelja imaju jedna ponašanja i rutinu, kod drugog drugu i u toj situaciji dete ne može da se snađe i ne može da je isprati. Dobijemo decu koja imaju probleme sa adaptacijom u vrtiću, u školi, decu koja su povučena, decu koja su previše nastrojena ređanju uspeha kako bi bili primećeni od strane roditelja, decu koja prave probleme iz istih razloga, decu koja svoje simtpome ispoljavaju fizički kroz stomačne probleme, glavobolje, temperature. Na ovaj način dobijamo decu koja regresiraju pa možda ponovo mokre u krevet, decu koja imaju noćne more, možda se previše vežu za roditelja sa kojim su ostali, pa odbijaju da spavaju jer se plaše da će preko noći i taj roditelje nestati. Imamo decu koja se plaše da stvore bilo kaka vid poverenja sa nekim kako to isto poverenje ne bi bilo izigrano kao od strane roditelja. Takođe imamo decu koja teraju toliki inat svojim roditeljima i koja su postala tolika jaka da roditelji ne znaju šta će sa njima i roditelje koji su nemoćni da im stanu na put jer se boje reakcije sopstvene dece i da će biti odbačeni od svoje dece ukoliko im uvedu rutinu i pravila.
Iz samo navedenog delića možemo videti koliko jedan “običan” razvod može uticati na decu, dovoljno da bude koren problema koji će to dete da ponese sa sobom i u odraslu dob i koja će da večno mučiti u daljim odnosima i interakcijama sa prijateljima, partnerom i sredinom.
Kada se roditelji nađu u ovakvoj situaciji nikada nije na odmet potražiti pomoć, savetovanje, stvoriti sigurnosnu mrežu sa terapeutom kojem dete uvek može da se vrati i uvek može imati poverenja da se otvori. Ne znači da svakom detetu to treba, ali nikada nije pogrešno posavetovati se, ispratiti, dobiti podršku i pomoć, kako za dete tako i za sebe. Često je i roditeljima potrebna isto tolika pomoć koliko i deci.
Razvod nije nešto oko čega bi se trebalo stideti, nije svakodnevan i može ostaviti velike emocionalne posledice za sve koji se nalaze u centru uragana. Razbijmo stigmu zajedno, potražimo pomoć za nas i najbliže kada nam treba i kada osećamo da ostajemo bez snage.
Autor članka:
Marija Stošić, dipl. psiholog
Dečiji integrativni psihoterapeut
Оставите одговор