Većina ljudi kada čuje za psihoterapiju dece pomisli da se ona odnosi na stariju decu, tinejdžere i da je potrebna samo onoj deci kojoj nešto “fali” ili koja su agresivna. Kao i kad je u pitanju psihoterapija odraslih većinu je sramota da se raspitaju za psihoterapiju dece, a pogotovo da decu uključe u proces psihoterapije. Smatra se da su sve to faze i fazice kroz koje deca prolaze, pripisuju nestašlucima, bezobrazluku. Često roditelji i ne primete nemir u glavama svoje dece, ne vide simptome koji oni ispoljavaju. Oni zaboravljaju da deca nemaju toliko reči u svom rečniku, ne mogu da izraze svoja osećanja na način na koji mi odrasli možemo, u većini slučajeva ne mogu ni da razumeju svoja osećanja. Često smetnemo u potpunosti sa uma da mi prvi kao odrasle, formirane i zrele osobe nećemo da priznamo svoje probleme, guramo ih pod tepih i nadamo se da ćemo ih tako rešiti, a očekujemo od naše dece da o svojim problemima pričaju, da ih shvataju i da promene svoje ponašanje i viđenje stvari samo zato što smo im mi rekli da to tako treba.
Psihoterapija kod dece je primenjiva već sa 6 godina. Naravno nikada nije kasno dete uključiti u proces psihoterapije, ali ukoliko primetimo da je detetu potrebna i ranije onda tim bolje dete uključiti ranije. Lakše je raditi sa problemima u korenu i startu nastajanja nego dopustiti da učine veću štetu, da se razvije više simptoma ili ozbiljnijih simptoma.
Kao što sam ranije napomenula mnoga ponašanja koja deca ispoljavaju se pripisuju fazama kao što je:
- gubitak koncentracije u učenju
- iznenadni izlivi besa
- iznenadni neracionalni strahovi
- povlačenje u sebe
- pojava noćnih mora
- regresija u vidu mokrenja u donji veš
- agresivno ponašanje
- depresija
Simptomi mogu biti i telesni u vidu glavobolja, stomačnih problema, bolova u različitim delovima tela, mučnine. Kod telesnih simptoma je bitno isključiti fizički uzrok pojave simptoma.
Simptomi se često pojavljuju nakon nekih stresnih događaja ili većih promena u detetovom životu ili rutini, npr. razvod roditelja, preseljaj, promena škole, neki incident.
Psihoterapije deci pomaže da razlikuju emocije koje osećaju, da ih iskažu, da ih obrade u svojim glavama na način koji je zdrav za njih. Uči ih reagovanju, uči ih komunikaciji sa drugima i kako da iskažu šta žele i šta osećaju. Za decu psihoterapija je pomoć koju ne mogu uvek da dobiju od roditelja iz razloga što je roditelj obično u životu deteta figura koja predstavlja autoritet. Samim tim dete kad stvori poverenje u psihoterapeuta može i da stvori svoju sigurnu i bezbednu sredinu gde može da pokaže svoja osećanja i želje bez da se plaši osude i toga da mu se “naređuje” šta i kako treba da uradi jer to tako treba.
Kroz proces psihoterapije dete dobija sigurnosnu mrežu u koju može uvek da padne čak i kada posrne i čak i ako mu ponovo zatreba sigurna okolina u kojoj može da se izrazi.
Marija Stošić, dipl. psiholog
Dečiji integrativni psihoterapeut
Оставите одговор